Prolog

(razgovor iz avgusta ove godine)

- Futon!-

- Shta? -

- Futon. – kaze moja mladja sestra Nina.

- Shta ti je to futon? - kaze moja majka Drogica.

- O, boze majka…pa to je ono shto japanci spavaju na tome, ono shto lezi na podu, znaash…- realno ni ona sama ne ume da objasni zashto ga hoce, niti ima ideju o neudobnosti istog, ali jbg, trend je trend -  …to hocu. Ne mogu vishe da spavam na ovom shto si mi kupila kad sam bila mala,a ni tad mi se nije svidjao…-

- Ma kako ti se nije svidjao kad si ga ti birala, majke ti? -

- Pa jesam, ali sam pogreshno birala. - Nina inache ponekad podseca na Hamleta (ima neke logike u njenom ludilu).

- E, pa shta da ti radim. Sad cesh da spavash kako si birala. - ovo je naravno notorna laz jerbo ce Nina spavati na futonu ukoliko isti bude bio u modi do leta, ali to je vec irelevantno za ovu prichu.

- A na chemu ti spavash Danijele? - upita me Drogica tonom koji podrazumeva da spavam na exerima (u smislu fakira a ne rejvera) u pokushaju da me kao krunski argument uvede u tu raspru.

- Paaaaaa, na onom dusheku…-

- Jel na onom istom shto smo ti kupili kad smo se doselili u Sd? Josh je ziv? -

- Da. -

- Eto vidish…I on se nishta ne buni. –

I ja pochnem da se pitam. Da li se bunim? Jbmlg, ne bash.

Mislim da je to nekako u mojoj prirodi. Neka meshavina diskutabilnog zdravstvenog potencijala, neki chudan mix inertnosti i sentimentalnosti, tolerancije i patoloshke nebrige, izdrzljivosti i sveukupnog boljenja kurca. Tako nekako rekao bih.

***

I volim, bre, ovaj dushek, kazem sam sebi dok mi pun mesec kroz prozor donosi nesanicu

(vec treci/chetvrti put u poslednja dva metra, shto me malo zabrinjava. Svako ko me dobro zna da nesanicu mrzim skoro kao nestanak struje, ali je se plashim daleko vishe jer me blackout podseca na samo na restrikcije a nesanica na akutnu psihozu). Jogi dushek, slovenachki ako se ne varam, koji se zajedno sa mladom chetvorochlanom porodicom uselio na adresu Smederevo, Miloja Djaka 2/1, III sprat, stan br. 17., i pronashao svoje mesto u dechjoj sobi na jednom od dva tzv. kreveta na sprat. Mislim da je ovaj bio na donjem lezaju, ali ne bih ni sam sebe drzao za rech, pa nemojte ni vi…

Taj dushek, ili za sve nas “jogi” nostalgichne – madrac, deo je mitoloshkog kompleta nameshtaja za dechju sobu slovenachke proizvodnje (stvarno sam zaboravio naziv firme), uglavnom istih boja – zeleno telo i bela vrata, koji sam u zivotu vidjao na mnogim fizichkim lokacijama i na josh vishe onih drugih, metafizichkih. Dva ormara za garderobu, jedan vertikalni element sa policama za knjige, jedna komoda sa fiokama, radni sto i krevet na sprat – mizanscen odrastanja chitave jedne generacije chiji su roditelji jahali na piku uzlaznog talasa humanog socijalizma.

To mi je ostalo od srecnog detinjstva...ta ideja da ako kazesh dushek mislish na Jogi. 

To za mene predstavlja barjak jedne male armije ljudi koji svoje detinjstvo neraskidivo vezuje za…pa…evo, pozivam svakog od vas da slobodno ostavite u komentaru svoje slobodne asocijacije, svoje pokidane neraskidivosti…:)

***

Kad pomislim samo shta je sve video, jbt, chitav jedan zivot.

Ni mali ni veliki. Samo zivot.

Moj i fragmente tudjih.

Na njemu sam prestao da se plashim vampira i pocheo da se plashim ljudi. Preboleo zaushke. Doziveo prvu erekciju. Prvi put ozbiljno plakao, onako odraslo, zbog prve prave tuge.

On je moj nemi svedok svih velikih radosti, trenutnih ludila i trajnih mudrosti, tajnih dodira, rechi ljubavnih i onih neshto mudrijih od toga.

Istrajan kao brodolomnichki splav na kojem sam plutao kroz sve oluje, kroz chemerni haos raspada jedne zemlje, jednog drushtva, jednog grada i jedne porodice, i mnogobrojnih snova tolikih ljudi koji su na njemu jeli, pili, smejali se i ponekad budni a ponekad ne, sanjali.

A uprkos svemu, ili bash zato, on je moje ostrvo mira i spokoja, moje mesto za odmor, moj bastion, moja kula. Moja riznica iskustva i znanja.

Razdrndan i ofucan, bushan i pocepan, opushtenih opruga, zamalo pa neupotrebljiv.

A opet udoban, nezan, topao i uteshan.

Zastrashujuce, Zvuchi kao moj odraz u ogledalu.

***

I teshko da sam negde kreativniji i mashtovitiji nego bash ovde, u polusnu.

Nigde vishe svoj.

Nigde sa vecom potrebom i zeljom da stvaram, da ostavljam tragove.

Nigde, kao na ovom krevetu, ne umem da dotaknem druge. 

Da utichem, da pokrecem i preispitujem. Da savetujem.

A volim to da radim...sve to.

I valjda bash zbog toga i ne mogu da zaspim, mada dobar deo zasluga, svakako, ide na rachun prepunog meseca. Jer roje se misli. Racionalne i praktichne.

Budimo realni.

Ne samo shto danas tek s vremena na vreme gostujem na tom krevetu, vec cu ga bez mnogo nostalgije baciti u djubre prvom prilikom. Jer zivot naprosto mora da ide dalje, inache i nije neki zivot.

I shta cemo onda? Dobro ne vi, shta cu ja? Kako cu da mashtam, kako da se budim i shta da planiram? Kako da teoretishem, razmatram, filozofiram, ubedjujem? Kako da bounded in a nutshell, budem king of infinite space? Sve u svemu, kako da promenim krevet a zadrzim snove?

***

Pa, evo, ovako nekako za pochetak….

Ovo ce biti moj virtuelni, lako-deljivi, prenosivi, cyber jogi. 

Od danas cu redovno (shta god to znachilo?) pisati svoje beleshke o, jbmlg, valjda o svemu o chemu imam mishljenje ili stav…A toga ima, uh, onoliko.

Bavicu se drushtvenim pojavama, politikom, naukom, religijom. 

Zeitgeist-ovacu svakako.

Skretacu paznju na tushta i tma zanimljivih stvari na net-u, od designe-a do pornografije.

Pisacu veoma lichne kritike knjiga, predstava, filmova, serija, tv programa...

Mozda tu i tamo potkachim neki bend i/ili muzichara.

Verovatno cu s’ vremena na vreme da davim i nekom poezijom (svojom) ali kontrolisano, obecavam.

A mozda i necu, moj je krevet, moze mi se… :)

Sve u svemu, bice to jedan veoma moj, veoma neobavezan osvrt na svet oko mene, pa samim tim i oko vas. Pa ko voli nek izvoli. Ko ne voli, iskreno, fasciniran sam da je uopshte stigao do ovde.

***

Ufff, bre…kako je jbn naporno pisati prologe. Verovatno je mnogo lakshe izaci na kraj sa epilozima.

Provericu jednog dana pa cu da vas obavestim.

A, sad, laku noc…